(komentar na predložene izmene ZKP-a)

Radna grupa Ministarstva pravde za analizu krivičnog postupka u cilju identifikovanja i otklanjanja njegovih slabosti i nedostataka i izradu radnog teksta Zakona o izmenana i dopunama Zakonika o krivičnom postupku ( u daljem tekstu: ZKP) je okončala svoj rad.

Pre nekoliko dana Ministarstvo pravde je dostavilo predložene izmene i pozvalo na javnu raspravu i navelo da javna rasprava Ministarstva pravde o predloženim izmenama i dopunama počinje 1.10.2024.godine.

Potpisnik ovog teksta je i sam bio deo radne grupe AK Srbije, koja je po formiranju , u poslednjih par godina, aktivno razmatrala aktuelni ZKP, i, smatram, dala sve od sebe da identifikuje i otkloni uočene slabosti  Zakonika o krivičnom postupku.

Na sastancima, Radna grupa AK Srbije  je između sebe podelila ZKP po „glavama“, svako od advokata je dobio zadatak da analizira član po član. Na ovaj, zaista iscrpan način, Radna grupa je formirala svoje mišljenje, koje je usvojio UO AK Srbije. Naš predlog, na više stotina strana primedbi ali i konkretnih predloga izmena je dostavljen Ministarstvu pravde. Zaista je provejavala nada da će dobar deo naših predloga da bude prihvaćen, ili makar ozbiljno analiziran.

Nakon analize predloženih izmena ZKP-a, koje su dostavljene od strane Ministarstva pravde predložio bih da se advokatura ne odazove na javnu raspravu. Predložene izmene apsolutno derogiraju svako slovo koje je advokatura detaljno analizirala, ukazivala na konkretnim slučajevima na sve manjkavosti dosadašljeg ZKP-a.

Počev od čl.2 ZKP-a, advokati opet nisu prepoznati, ni pod pojmom branioci, kao učesnici u krivičnom postupku. Prepoznati su svi, počev od osumnjičenog, javnog tužioca,  oštećenog, organizovane kriminalne grupe… samo nema branioca. Ministarstvo se naravno brani da se pominje nadležna Advokatska komora, no naša Komora nije učesnik u postupku, već branioci. To još jednom govori o odnosu koji ZKP ima prema istima.

U ostalom delu, predožene izmene su uglavnom kozmetičke prirode. Pojavljuju se terminološke razlike, opet imamo Vrhovni sud Srbije, od dosadašnjeg Vrhovnog kasacionog suda.

Ono što je od strane advokature ukazivano su odredbe čl. 15 koje se odnose na dokazivanje, i na način prikupljanja dokaza. Danas važeći ZKP se zasniva na načelu „favor defensionis“, koji u sebi sadrži pretpostavku nevinosti,„in dubio pro reo“, „reformatio in peius“, „ne bis in idem“, načelo akuzatornosti, kao i nova, druga rešenja. Načelo akuzatornosti ustanovljava odvojenost procesnih funkcija i glavnih procesnih subjekata u krivičnom postupku. Odredbom kojom je izričito propisano da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu (čl.15, st.2), ustanovljavanjem stranačke-tužilačke istrage (čl.298), proširenjem ovlašćenja odbrane u prikupljanju dokaza (čl.301) i redukovanjem dokazne inicijative suda u dokaznom postupku (čl.15, st.3. i 4), Zakonik je jasno dao prednost optužnom načelu, po kojem su tri osnovne procesne funkcije (optuženje, suđenje i odbrana), odvojene i podeljene na tri odvojena prcesna subjekta (tužilac, sud i okrivljeni). Prema ovom načelu, tužilac optužuje, određuje predmet i obim suđenja i snosi teret dokazivanja optužbe, okrivljeni se brani, a sud presuđuje na osnovu dokaznog materijala, prikupljenog kontradiktornom raspravom stranaka.

Sudovi širom zemlje vode postupak po ondašnjem, starom ZKP-u, po starim načelima, dakle, faktički i dalje postavljaju pitanja učesnicima u postupku, na šta nemaju pravo, osim da, po službenoj dužnosti, izvode određene dokaze, te na ovaj način potpuno zanemaruju novoproklamovana načela.

Smatram da je suvišno isticati kako su branioci ovim ZKP-om potpuno degradirani, da je zapravo branilac u postupku malo više od puke publike predstave koje tužilaštvo izvodi u toku trajanja celog krivičnog postupka. Nova načela, malopre pobrojana, jednostavno nisu zaživela u pravosudnom sistemu. Advokatura je u svom predlogu insistirala na nekim izmenama ZKP-a, makar i minimalnim, kako bi branilac i okrivljeni u postupku iole bili ravnopravni sa tužilaštvom kao strankom u postupku.

Predložene izmene ništa novo ne nude. Ostaje odredba o izuzetnosti suda. Čim ostaje izuzetnost, nema ništa od gore pobrojanih načela, jer se opet sve svede na stari ZKP, gde sud opet postavlja pitanja, saslušava. Ko ceni, ko kontroliše izuzetnost.

Sudovima bi se ovom izmenom izašlo u susret ,rešavanjem brojnih dilema koje se javljaju prilikom odlučivanja. Neki sudovi, nažalost. većina, po mom mišljenju,potpuno pogrešno tumače odredbu čl.15 st.4 ZKP-a, kao i primer rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1.br. Po21/2013, od 8. marta 2013. godine. Iz obrazloženja ovog primera, sud potpuno zanemaruje, odnosno sam pogrešno tumači odredbu čl.15 st.4 ZKP-a, kada zamera prvostepenom sudu „što nije sam naredio“ procesnu radnju koju stranke nisu predložile. Nerazumevanje se sastoji u tome što sud zanemaruje da može dati nalog da predloži dopunske dokaze, ili IZUZETNO odrediti da se takvi, dopunski dokazi izvedu. Sud nema pravo po ZKP-u, da sam odredi izvođenje dokaza ukoliko je neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Moj stav u vezi sa ovim primerom je da sud zanemaruje odredbu čl.15 st.2 i st.3 ZKP-a, dakle svesno pomera svoju poziciju sa posmatrača, kako bi to trebalo da bude, sa poslednjeg mesta tokom trajanja prvostepenog, kontradiktornog postupka, na čelo represije. Ova nejasnoća, šta, odnosno, dokle sud treba da ide u primeni čl.15 st.4, za razliku od prethodnog primera, je primer iz presude Apelacionog suda u Nišu 18 Kž1.br.140/2014 od 29.1.2014. godine. Naime, ovom presudom se sudu praktično zabranjuje da sam izvodi dokaze. „Sud samo izuzetno može izvoditi dokaze sam, s tim da se ovo pravo suda odnosi ISKLjUČIVO na dopunjavanje ili upotpunjavanje postojećeg dokaznog fundusa, ali nije ovlašćen da preuzme dokazivanje odlučnih ili materijalno-pravnih činjenica koje se tiču konstitutivnih elemenata opšteg pojma krivičnog dela“.

Dakle, u ova dva realna primera, Apelacioni sudovi potpuno suprotno rezonuju. Dok je Apelacioni sud u Beogradu na stanovištu da nalaže prvostepenom sudu izvođenje procesne radnje koje stranke, u toku prvostepenog postupka, nisu predložile, Apelacioni sud u Nišu praktično zabranjuje izvođenje dokaza na predlog, odnosno po nalogu suda, što stvara potpunu pravnu nesigurnost. Predložene izmene praktično ništa ne nude.

Poimanje dosadašeg ZKP-a od strane advokata i suda se, recimo zbog ove izuzetnosti potpuno razlikuje. Sadašnji ZKP u Srbiji je počeo da se primenjuje 2012 godine. Moje školovanje, a pretpostavljam i školovanje većine sudija u Srbiji je bilo po starom ZKP-u , gde smo imali istragu, istražnog sudiju, javnog tužioca i okrivljenog sa braniocem. Sud je tada imao u rukama moćno oružje,  sud je saslušavao, postavljao pitanja. Počev od 2012. god. sudu  je to oružje oduzeto i sud nema, po mom mišljenju tu moć. No, sudovi su odbijali to oružje da predaju i nastavili su da ga koriste pod izgovorom sadržanim u čl.15. st.4 „ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni ili je neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.“

Sudovi su i dalje ostali u 2011. godini, saslušavaju, vode postupak, tužilac i dalje u toku postupka „sedi prekrštenih ruku“. Srbija je dobila Američki ZKP ali se ne odričemo Sovjetskog sistema.

Od suda se očekuje da se stara o redu u sudnici i da pažljivo prati koliko dokaza ko izvodi, koji dokazi su važni tužiocu a koji braniocu,  i da na kraju ceni ko je u pravničkom nadmetanju prevladao. Po ZKP-u sud bi trebao da bude nemi posmatrač događanja pred njim. Pozorišnim rečnikom, sud je Predsednik stručnog žirija.

Predloženim izmenama, je zadržana ta izuzetnost, što, po mom mišljenju, obesmišljava sve ono što je radna grupa AK Srbije radila, predlagala.

Predloženim izmenama praktično ništa se ne menja, jedan vanredni pravni lek, zahtev za zaštitu zakonitosti je braniocima oduzet, više branioci nemaju pravo na podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, a dobili smo pravo da podnesemo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude. Praktično, ništa.

Sa svih gore navedenih razloga moj predlog je da advokatura ne učestvuje u pregovorima sa Ministarstvom pravde.

Moj predlog Ministarstvu pravde je najbolje da i dalje ništa ne radi.