Saglasno odredbi Ustava Republike Srbije, sadržanoj u članu 18. st. 2. „Ustavom se jemče, i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom predviđeno ili ako je neophodno za ostvarenje pojedinačnog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Saglasno tome, Zakonom se ne mogu pripisati manja prava od onih propisanih Ustavom“.

Neka od tih prava su sadržana u  članovima 28. i 29. Ustava RS, poput predviđenog postupka s licem lišenim slobode, kao i dopunskim pravima u slučaju lišenja slobode bez odluke suda. Prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, te je zabranjeno svako nasilje i iznuđivanje iskaza u odnosu na lice lišeno slobode.

Posebna prava okrivljenog sadržana u članu 33. Ustava RS takođe govore o pravu na odbranu i pravu okrivljenoga da uzme branioca po svom izboru, odnosno besplatnog branioca, te da sa njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane.

Svedoci smo, međutim da se ova prava neretko krše, posebno kod uzimanja iskaza od osumnjičenog odnosno licu prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ZKP-om, i lica protiv koga se vodi istraga, a posebno u predmetima koji izazivaju veliku pažnju javnosti gde se direktno krše sva Ustavom garantovana prava. Ovo se naročito odnosi na predistražni postupak koji se vodi po zahtevu javnog tužioca, koji je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Osnovna dužnost i nadležnost javnog tužioca  sadržana u članu 43. ZKP-a je da rukovodi predistražnim postupkom, dakle od momenta kada postoji osnovana sumnja da je učinjeno krivično delo. Praktično, tužilaštvo od ovog momenta staje na čelo izvršnog organa vlasti, odnosno preko policije odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja, sprovodi istragu, zakljući sporazum o priznanju krivičnog dela, praktično, narodski rečeno, u rukama javnog tužioca se nalaze i nož i kolač.

Svi organi koji učestvuju u predistražnom postuku dužni su da u svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca. Policija i drugi državni organi dužni su da postupe pao svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca. A sam tužilac preduzima radnje u postupku, dakle i u predistražnom postupku neposredno ili preko svog zamenika a u određenim slučajevima preko tužilačkih saradnika. Dakle, sva odgovornost u predistražnom postupku, odnosno, sva nadležnost u pridržavanju Ustava i gore citiranih odredaba a koja se tiču prava okrivljenog je u nadležnosti tužilaštva, dakle i sva prava koja se odnose na osumnjičenog.

Prava osumnjičenog nisu u popunosti razrađena u dovoljnoj meri o postojećem Zakoniku o krivičnom postupku. To dovodi do različite prakse, što nikako ne doprinosi uspostavljanju principa jednakosti građana pred zakonom i kao kasniju posledicu ima podrivanje autoriteta sudova.

Kod ovako opisanih ovlašćenja, praktično bi javnom tužiocu radno mesto trebalo da bude, makar dok predistraga traje, u zgradi policisjke uprave, što naravno nije slučaj, pa tužioci policijskim upravama po pravilu prepuštaju i tako delikatan zadatak kao što je saslušanje osumnjičenog. Ovo nepoštovanje se naročito odnosi na postupak oko saslušanja osumnjičenog u predistražnoj fazi postupka u kojoj neretko javni tužilac, smatram nezakonito, ovu  istražnu  radnju prepušta policiji. Svedoci smo brojih zapisnika o saslušanju osumnjičenog u kojima je tužilac obavešten o saslušanju ili je dao pristanak na saslušanje. Smatram da je javni tužilac u obavezi, svaki put, da prisustvuje ovoj predistražnoj radnji i da jedino on može da saslušava osumnjičenog. Na taj način bi se, siguran sam, znatno smanjio broj pritužbi branilaca u kasnijim fazama postupka da su klijentima kršena ljudska prava počev od zlostavljanja, kako fizičkog tako i psihičkog, i da je neretko veliki broj iskaza praktično iznuđen u policiji. Da tužilaštvo, kao organ prinude, zaista bude javno prepoznato, neophodno je da se nađe rešenje kroz Zakon, da sva tužilaštva, širom Srbije, budu fizički izmeštena iz zgrada u kojima su, po običaju, sedišta  sudova, te da budu izmešteni u posebna sedišta ili u sedišta Policijskih uprava u gradu ili opštini u kojima je njihova nadležnost za postupanje. Na ovaj način ne bi bilo više te vrste sumnje da policija primenjuje silu nad osumnjičenim, tj. ne bilo sumnje da policija primenjuje silu po nalogu javnovg tužioca.

 O ovakvoj situaciji svedoci smo u celoj zemlji, gde redovno saslušanje u predistražnom postupku sprovodi policija koja očigledno nije dorasla ZKP-u te, je ne redak slučaj u velikom broju predmeta, u kojima se shodno čl. 84 ZKP-a, pojedini dokazi, a najčešće zapisnici sastavljeni u policiji proglašavaju za nezakonite dokaze i kao takvi se ne mogu koristiti u krivičnom postupku.

Osumnjičeni shodno Ustavu ima pravo na odbranu. U Ustavu ne piše od koje faze krivičnog postupka to pravo nastaje, no na žalost, očigledno je da to pravo praktično nastaje od momenta fizičkog pojavljivanja javnog tužioca u predistražnom postupku. Onda je osumnjičeni ali i branilac, siguran da može da makar koristi svoja Ustavom i Zakonom zagarantovana prava, a da nije prepušten tumačenju propisa od lica kojima nije u opisu redovnog posla tumačenje prava. Sigurno je da javni tužilac ne savetuje policiju da se, a redovna je pojava, sa snishodljivošću odnose prema braniocima i osumnjičenima, ne ponašaju se kako to priliči državnom organu. Retko se poštuju pravila i saslušanju okrivljenog, postavljaju se pitanja koja nisu jasno određena i razumljiva, pitanja koja često sadrže obmanu ili se zasnivaju na pretpostavkama da je priznao nešto što nije priznao.

Jednostavno, okrivljeni koji se tada po prvi put nađe u takvoj životnoj situaciji da bude priveden u policiju, sigurno je  uplašen i samo na jedno misli, a to je – kako da izađe što pre i dođe kući. Činjenica  da policija ima sumnju da osumnjičeni vrši krivično delo ne daje za pravo istima da obavljaju neformalne, nikakve razgovore sa okrivljenima, odnosno po kom zakonskom osnovu policija upoznaje okrivljenog sa odredbama zakona koje se odnose na saslušanje. Policija nije tumač zakona i nema pravo da obavlja neformalne razgovore kada je lice formalno osumnjičeno za izvršenje krivičnog dela. Da li policija obaveštava osumnjičenog na odbranu siromašnog, i za lakša krivična dela? Naravno da ne.

Zapravo, taj neformalni razgovor je uvek okidač u glavi kod okrivljenog, pojačava strah od osude koju je policija predočila i samim tim, želja okrivljenog za slobodom i njegovo kasnije ponašanje je uslovljeno isključivo željom koja je proizašla iz saveta policije kakvu izjavu treba da da kako bi otišao kući. Ukoliko bi osumnjičeni znao da ga saslušava javni tužilac u prisustvu branioca, onda bi ti zapisnici verodostojno predstavljali ono o čemu je okrivljeni pričao uz poštovanje svih ostalih pravila.

Kod ove činjenice koja se odnosi na pretpostavke za saslušanje okrivljenog smatram da je jako bitno i sledeće pitanje, a to je da li je odredba čl. 85 st. 4 ZKP-a u saglasnosti sa Ustavom. Naime, stavom 4. propisano je da okrivljeni može biti saslušan u odsustvu branioca ako se izričiti odrekao tog prava, ako uredno pozvani branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju a ne postoji mogužnost da okrivljeni uzme drugog branioca ili ako za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa kad je poučen o ovom pravu. Odredba člana 85. st. 4 ZKP-a je u suprotnosti sa Ustavom zagarantovanim pravom, sadržanom u članu 29. Ustava RS. Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva advokata koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati.

Zaboravlja se, očigledno, da je osumnjičeni stranka u krivičnom postupku sa istim pravima i mogućnostima koje ima i njegov protivnik tužilac iza koga stoji državna blagajna i celokupan državni aparat. Osumnjičeni, dakle, treba da poseduje relevantna pravnička znanja da bi se koristio svojim pravima .

Jasno je da osumnjičeni mora da bude upozoren na pravo da nije dužan ništa da iznese u svoju odbamu niti da odgovara na postavljena pitanja. Problem nastaje kada se osumnjičeni odrekne toga prava i iznese pred policijom i tužilaštvu odbranu u kojoj postoji delimično ili potpuno priznanje, a nakon optuženja se izjasni da nije kriv. Ovo se posebno odnosi na veliki broj predmeta u kojima nije obavezna odbrana, pa se nakon toga postavlja neretko pitanje u toku postupka pred sudovima, da li se iskaz osumnjičenog iz predistrage može koristiti kao dokaz na glavnom pretresu. Za ovo pitanje su posebno zainteresoani tužioci koji se često kod optučenja često oslanjaju na priznanje osumnjičenog, a onda dođu u situaciju da na glavnom pretresu nemaju dovoljno dokaza. Smatram da je ovako formulisan član zakona, osim u slučaju da se okrivljeni izričito odrekao tog prava, neustavnim. Ne postoji po Ustavu ni promil mogućnosti da se zakonom, kao aktom niže pravne vrednosti, umanje ljudska i svaka druga prava garantovana Ustavom.