Dana 11.06.2026.godine počelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu, utakmicom između Meksika i Južnoafričke Republike. Na fudbalsku scenu su stupila i nova pravila, kako bi se, po saopšenju FIFE, igra uzbrzala i učinila zanimljivijom za gledanje.

Sudije opominju igrače da imaju 5 do 10 sekundi da vrate loptu u igru, golmanima se takođe ne dozvoljava da odugovlače sa ubacivanjem lopte i tako dalje. Da se to takozvano ubrzanje igre, ne bi odrazilo na kondiciju i zdravlje igrača, uveden je tzv. HYDRATION  BREAK, odnosno odmor za fudbalere  kako bi se isti odmorili, osvežili, dobili savete od trenera. Ova pauza za osveženje traje tri minuta.

Naravno, u ta tri minuta FIFA, pre svega, pre igrača i navijača, misli na sebe i prodaje reklamni prostor.  

Na našoj Nacionaloj televiziji, na RTS-u, koji gleda cela Srbija, reklamni prostor je rezervisan za kladionice. Reklamni prostor za nešto što je zabranjeno maloletnicima da igraju. A kako da ne sanjaju da ne igraju, kada im sa Nacionalne televizije poručuju da je dobitak skoro pa izvestan. I sad taj maloletnik koji sa ocem, dedom, bratom, drugovima gleda utakmicu, gleda praktično u svoju budućnost. Što bi učio, što bi se  mučio da nešto naučiš, kad ti se budućnost nudi sa Nacionalne televizije. U prekidu za osveženje ne vidi reklamu za knjigu, nauku, sport ili obrazovanje. Ne vidi priču o znanju i upornosti. Zašto bi ulagao godine truda u obrazovanje ako mu se sa ekrana svakodnevno sugeriše da je put do novca mnogo kraći.

Dok su pojedine evropske države, poput Španije prepoznale opasnost koju agresivno reklamiranje kladionica predstavlja za mlade ljude i značajno su ograničile takvu praksu, u Srbiji se stiče utisak da su kladionice postale nezaobilazan deo televizijskog programa. Na Javnom servisu koji bi, po prirodi svoje uloge, trebalo da vodi računa o obrazovanju, kulturi i opštem interesu građana.

Klađenje je Zakonom zabranjeno maloletnicima. Razlog je jednostavan, država smatra da maloletnici nisu dovoljno zreli da razumeju rizike koje nosi kockanje. Međutim, dok im zakon zabranjuje da uđu u kladionicu, televizija im svakodnevno dozvoljava da se dobitak u klađenju prikazuje kao očekivani ishod, a gubitak kao statistička greška. Kao da je reklamni prostor rezervisan isključivo za industriju koja svoj profit ostvaruje na ljudskoj sklonosti ka riziku i zavisnosti.

Niko u tim reklamama ne prikazuje izgubljene plate, rasprodate porodične stvari, dugove, zavisnost i očaj. Niko ne prikazuje porodice koje plaćaju cenu tuđe zavisnosti kockanjem.

Javni servis nije obična komercijalna televizija. Njegova obaveza nije samo da obezbedi prihode od marketinga. Njegova obaveza je da vodi rauna o javnom interesu. A javni interes podrazumeva i brigu o mentalnom zdravlju nacije.

Ako je klađenje toliko opasno da je Zakonom zabranjeno maloletnicima, zašto se reklamira upravo pred maloletnicima? Odgovor duguju oni koji odlučuju šta će se emitovati na Nacionalnim frekvencijama i kakve će se vrednosti promovisati u domovima građana Srbije. 

Prekid za osveženje je pretvoren u promociju bolesti zavisnosti.

Društvo koje mladima svakodnevno nudi iluziju lake zarade, a istovremeno od njih očekuje da veruju u rad, znanje i odgovornost, ne živi u protivrečnosti zbog greške. Već zbog nečijeg izbora.

A svaki izbor ima svoju cenu.